Pesnikova tajna
  
Share this book    
„Danas, drugog novembra 1881, odlučio sam da ispišem tajnu, koja je život, bogatstvo i snaga moje duše. Ni moji rođaci, ni moji prijatelji, koliko ja znam, nemaju pojma o tome. Jednoj jedinoj osobi, koja je još u životu, u Italiji, pričao sam ponešto; ali, ona je takva da zacelo nije ni reči prozborila o tome.
Govorim o osobi koja će od mojih naslednika primiti ovaj rukopis; govorim o vama, mila i verna prijateljice. Ako se, čitajući ovo, setite jedne lombardijske crkvice usred zelenih rudina, ako se setite tihog žubora vode u onoj osami, setićete se i onoga što vam poverih, jecajući bez suza, uz uzbuđenje, koje nije bilo samo bol. Sada ostavljam vama da govorite ili ćutite. Ako svet i dalje ne bude znao za moju tajnu, govorite o njoj, prijateljice moja, samo Bogu, kada mu se molite; ako bi kakav književnik, na putu po inostranstvu, doznao štogod neodređeno, pa se usudio da za dva solda u nekoj Fanfuli ili kakvom Pungulo dela Domenika prikaže moje srce, vređajući samo istorijsku tačnost, ispričajte tu moju tajnu u poverenju samo onima koji me još vole. Ali, ako o nama budu pisali lažno, ono što bi čoveka moglo da rastuži i uznemiri, onda, molim vas, sklopljenih ruku, srcem prepunim tuge, da objavite moju priču. Bejah napisao srcem prepunim tuge i gneva; ali, prebrisah gnev, jer se to, kao ružno, ne bi svidelo milom stvorenju. Za mene i za nju ima na ovome svetu još jedno jedino od čega prezamo; molimo Boga, da otkloni od nas još jedan jedini bol: klevetu. Nadamo se, da će on našu molitvu uslišiti; ali, ako bi bila božja volja da bude drugačije, onda uradite, prijateljice moja, sve ono što bismo uradili mi, da smo još u životu. Ako se ne bi verovalo mojim rečima, osnažite ih dokazima i pismenima. Kad god ih potražite, daće vam ih moj prijatelj, doktor Paul Štele, iz Rideshajma na Rajni, u Pruskoj.
Danas su zadušnice. Magla se koluta oko prozora usamljenog letnjikovca, gde sam gost svojih sinovaca. Neko se na donjem spratu, ispod mene, vežba u nekoj jednolikoj muzici. Iz pobočne sobe koraci domaćih slugu. Niko ne zna šta ja radim, šta osećam. Ruka mi drhće, grudi mi se nadimaju, suze me guše. I ipak kasnije će se meni samom činiti da mi je priča hladna! Rad bih bio da govorim; ali, rečju što umire, da govorim iz tame nepoznatog sveta, živim glasom što prodire iz atoma u atom, što nikada ne prestaje i što se čuje možda na onom svetu, ako tamo ima duhova što sve osećaju. Bio bih rad da govorim, ali ne gomili, nego samo plemenitim dušama, koje je kleveta rastužila, a i izopačenim srcima, koja su u tome uživala. Da li, dakle, da spustim pero i da se oslonim na Boga? Pomišljam na nju, na moju zvezdu, i čujem njen mili glas, najmiliji glas što je ikada zazvonio sa čovečjih usana, kako mi nežno veli: write, love; piši, dragane!“
Show more